О књизи: 2018 / УДК 57(47+57)(072) ББК 28д(2)СХ 28А.И. Шаталкин. Политички митови о совјетским биолозима. О. Лепешинскаја, Г.М. Бошјан, конформисти, ламаркисти и други. Москва: Партнерство научних публикација КМК. 2016. 472 стр., 1 иллус. Књига испитује научне, идеолошке и политичке аспекте послератне конфронтације совјетских научника у биологији и накнадне рефлексије с тим повезаних трагичних догађаја у јавној свести и у медијима. У контексту овог последњег, тврдило се да је било срамних страница у историји руске биологије када је совјетска власт подржавала лажне научнике – међу најосуђенијима су Лисенко, Лепешинскаја и Бошјан (1), који су промовисали своје псеудонаучне пројекте – Мичурин биологија, доктрина о пореклу ћелија из живе материје, доктрина о повезаности „вируса” и бактерија итд. (2), коју су покушали да наметну уместо праве науке (3); Совјетска власт је оптужена да је приморала праве научнике да напусте своја научна уверења (4), тј. деловао као средњовековна инквизиција (5); у ту сврху организовала је посебне скупове, судове части, седнице и сл., на којима су неки научници који су се раније супротстављали псеудонаучним теоријама морали јавно да се покају, отворено признају потоње и тиме се одрекну истинског знања (6), док су други научници (6). конформисти) затражено је да нужно одобре ове инквизиторске радње власти против правих научника (7). Показује се да све ове негативне изјаве о совјетској биологији, совјетским биолозима и совјетској влади, као да немају научну основу, треба сматрати политичким митовима, који се тренутно подржавају из пропагандних разлога. Научне несугласице између научника заснивале су се на споровима око природно-филозофских питања, која се у то време нису могла решити у оквиру научног приступа. Анализа политичке компоненте конфронтације довела је аутора до идеје да су сви сукоби на овај или онај начин повезани са борбом совјетских идеолога против Т.Д. Лисенка, и шире, њиховом борбом против Ламарковог учења. Борба против ламаркизма била је међународни тренд у 20. веку. У СССР-у се правдало потребом за консензусом са западном науком и, под овом паролом, спроводили су је партијски идеолози, почев од средине 1920-их, а настављено је у предратно и послератно време, до „победа“ над псеудонаучном опсесијом биологијом до средине 1960-их. Разлози за тако дугу и упорну борбу против совјетског ламаркизма били су повезани са личношћу Стаљина. По својим убеђењима, био је ламаркист и стога је бранио Мичуринову биологију, видећи у њој даљи развој Ламарковог учења. Могуће је да је ова борба идеолога против совјетског ламаркизма заправо имала Стаљина за свог адресата.© А.И. Шаталкин, текст, илустрације, 2016© Партнерство научних публикација КМК, публикација, 2016